Kada govorimo o odrastanju dece i mladih, često čujemo pitanje: da li su današnji mladi zaista izloženiji rizicima nego ranije ili se samo više govori o problemima koji su oduvek postojali? Odgovor nije jednostavan, ali jeste važno reći jasno: mladi danas odrastaju u mnogo složenijem okruženju nego ranije. Oni nisu „gori“, neodgovorniji ili manje otporni od prethodnih generacija, ali su izloženi većem broju uticaja, pritisaka i opasnosti, posebno zato što se veliki deo njihovog života preselio u digitalni prostor.
Nekada su se rizične situacije najčešće dešavale u školi, na ulici, u društvu, porodici ili lokalnoj zajednici. Danas se sve to nije izgubilo, već se samo proširilo. Rizici više ne prestaju kada dete dođe kući, zatvori vrata svoje sobe ili završi školski dan. Oni mogu da se nastave kroz telefon, društvene mreže, igrice, aplikacije za dopisivanje, video-platforme, grupne četove i različite onlajn zajednice. Dete može fizički biti kod kuće, u svojoj sobi, u okruženju koje odraslima izgleda bezbedno, a da istovremeno bude izloženo pritisku, vređanju, manipulaciji, neprimerenom sadržaju, pretnjama, ismevanju ili nagovaranju na štetna ponašanja.
Upravo u tome leži jedna od najvećih razlika između ranijih generacija i današnje dece. Ranije je dete uglavnom moralo da ode na određeno mesto da bi se susrelo sa nekim rizikom. Danas rizik može da dođe do njega — kroz ekran. Telefon više nije samo sredstvo komunikacije, već prostor u kome se dete druži, igra, uči, zabavlja, zaljubljuje, dokazuje, poredi sa drugima, gradi sliku o sebi i traži pripadnost. Zato digitalni prostor ne smemo posmatrati kao „neki drugi svet“. Za decu i mlade, on je stvarni deo svakodnevnog života.
Poseban problem predstavlja to što su sadržaji danas dostupni stalno, brzo i često bez jasne granice između zabave, reklame i rizika. Dete može za nekoliko sekundi preći sa smešnog videa na nasilan komentar, sa igre na agresivnu komunikaciju, sa influenserskog sadržaja na prikrivenu reklamu, sa šale na ponižavanje, sa izazova na opasno ponašanje. U digitalnom okruženju mnogo toga izgleda bezazleno, posebno kada je upakovano u humor, trend, popularnost ili broj lajkova. Baš zbog toga deci nije uvek lako da prepoznaju trenutak kada zabava prestaje, a počinje pritisak, manipulacija ili rizik.
Svetska zdravstvena organizacija je 2024. godine ukazala na porast problematične upotrebe društvenih mreža kod adolescenata u Evropi, kao i na rizike povezane sa prekomernim gejmingom. Ovi podaci ne znače da su društvene mreže i igrice same po sebi neprijatelji dece. Naprotiv, digitalni prostor može biti koristan, kreativan, edukativan i važan za povezivanje. Ali ako dete nema razvijene granice, podršku odraslih i sposobnost da prepozna štetan sadržaj, isti taj prostor može postati izvor pritiska, zavisničkih obrazaca, poređenja, anksioznosti, nasilja ili gubitka kontrole nad vremenom.
Važno je razumeti da savremeni rizici nisu uvek vidljivi na prvi pogled. Roditelj ili nastavnik može pomisliti da je dete mirno jer sedi kod kuće i gleda u telefon. Međutim, iza tog ekrana može se odvijati mnogo toga: dete može biti isključeno iz vršnjačke grupe, izloženo uvredama, uvučeno u rizičan izazov, nagovarano da pošalje fotografiju, izloženo sadržaju koji nije primeren njegovom uzrastu ili ohrabreno da prihvati ponašanja koja mu se predstavljaju kao „normalna“, „smešna“ ili „svi to rade“.
Zato jedan od najvažnijih izazova današnjeg odrastanja nije samo zaštititi decu od pojedinačnog rizika, već sprečiti da se neprimereno ponašanje normalizuje. Normalizacija neprimerenog ponašanja ne sme da postane standard ponašanja među decom i mladima. Ako se vređanje u grupi naziva šalom, ako se ponižavanje pravda humorom, ako se deljenje tuđih fotografija posmatra kao zabava, ako se agresivni komentari prihvataju kao „normalna komunikacija“, a rizični izazovi kao dokaz hrabrosti, onda dete polako uči pogrešnu lekciju: da je ono što je štetno zapravo prihvatljivo.
To je posebno opasno jer deca i mladi u periodu odrastanja snažno traže pripadnost. Njima je važno mišljenje vršnjaka, reakcija grupe, osećaj da nisu odbačeni. Zbog toga često ćute kada im nešto smeta, pristaju na ono što ne žele ili se smeju stvarima koje ih zapravo povređuju. Strah da će biti ismejani, izbačeni iz grupe ili proglašeni „dosadnim“ može biti jači od njihove unutrašnje procene da nešto nije u redu. Upravo zato odrasli moraju da pomognu deci da razviju jasnu razliku između šale i ponižavanja, popularnosti i pritiska, igre i rizika, slobode i odgovornosti.
Jedan od primera savremenih rizika jeste i način na koji mladi sve češće posmatraju klađenje, kockanje i slične sadržaje. Kroz reklame, sportske prenose, influensere, igrice i digitalne platforme, ovakvi sadržaji se često predstavljaju kao deo zabave, sportskog znanja, adrenalina ili brzog uspeha. Mladima se tako šalje poruka da je rizik uzbudljiv, da je brza zarada realna i da je normalno stalno pokušavati „još jednom“. Problem nastaje kada se izgubi svest o posledicama, a rizično ponašanje počne da se doživljava kao običan deo svakodnevice.
Slično se dešava i sa digitalnim nasiljem. Deca često ne prijavljuju nasilje jer misle da „nije strašno“, da se „svi tako šale“ ili da će odrasli preterano reagovati. Nekada ni sama ne prepoznaju da su žrtve, jer se nasilje ne dešava u obliku fizičkog napada, već kroz poruke, komentare, mimove, izbacivanje iz grupa, snimke, lažne profile ili javno sramoćenje. Upravo zato je važno stalno ponavljati: ako neko dete zbog nečega što se dešava na internetu oseća strah, stid, pritisak, krivicu ili nemoć — to nije obična šala i nije nešto što treba da rešava samo.
Odrasli često greše kada deci govore samo: „Skloni telefon“ ili „Nemoj da koristiš društvene mreže“. Takav pristup retko daje dobre rezultate, jer dete digitalni prostor ne doživljava kao dodatak životu, već kao njegov sastavni deo. Umesto zabrane bez objašnjenja, deci su potrebni razgovor, poverenje, pravila i prisustvo odraslih. Potrebno je da znaju kome mogu da se obrate, bez straha da će odmah biti kažnjeni, osramoćeni ili optuženi. Ako dete misli da će mu roditelj prvo oduzeti telefon, a tek onda saslušati problem, velika je verovatnoća da će ćutati.
Zato prevencija počinje mnogo ranije od samog problema. Počinje razgovorima o tome šta je prihvatljivo ponašanje, kako se komunicira sa drugima, zašto nije u redu deliti tuđi sadržaj bez dozvole, kako se proveravaju informacije, zašto ne treba učestvovati u ponižavanju drugih, kako se reaguje na pritisak vršnjaka i zašto nije sramota zatražiti pomoć. Deca moraju znati da odgovorno ponašanje na internetu nije znak slabosti, već zrelosti.
Važnu ulogu imaju i škole, sportski klubovi, roditelji, treneri i svi odrasli koji učestvuju u odrastanju dece. Digitalna bezbednost ne sme biti tema kojom se bavimo tek kada se dogodi incident. Ona mora postati deo svakodnevnog vaspitanja i obrazovanja. Kao što dete učimo da pogleda levo i desno pre nego što pređe ulicu, tako ga moramo učiti da zastane, razmisli i proceni pre nego što klikne, objavi, podeli, odgovori ili poveruje.
Mladi danas jesu izloženiji različitim rizicima nego ranije, ali to ne znači da treba da odrastaju u atmosferi straha. Naprotiv, potrebno je da odrastaju u atmosferi podrške, razumevanja i jasnih granica. Digitalni svet neće nestati iz njihovog života, niti je cilj da ih od njega potpuno odvojimo. Cilj je da ih naučimo kako da u njemu budu sigurniji, odgovorniji, pažljiviji prema sebi i drugima.
Zato pravo pitanje nije samo da li su mladi danas izloženiji rizicima nego ranije. Pravo pitanje je: da li smo mi, odrasli, spremni da razumemo svet u kome oni odrastaju i da ih kroz taj svet vodimo mudro, smireno i odgovorno? Deci nisu potrebni panika, osuda i zabrane bez objašnjenja. Potrebni su im odrasli koji vide, čuju, razgovaraju, postavljaju granice i ne okreću glavu kada neprimereno ponašanje počne da se predstavlja kao normalno.
Jer ono što danas prihvatimo kao „samo šalu“, „samo trend“ ili „svi to rade“, sutra može postati obrazac ponašanja. A zadatak odraslih je da deci jasno pokažu da poštovanje, empatija, odgovornost i bezbednost moraju ostati standard — i u stvarnom i u digitalnom svetu.