Kao neko ko godinama razgovara sa decom, roditeljima i nastavnicima o bezbednosti dece na internetu, moram da priznam da me uopšte ne čudi što je u novom Toy Story crtanom filmu veliki “protivnik” upravo tablet. Nekada su igračke morale da se bore za mesto u dečjoj sobi sa drugim igračkama. Danas moraju da se bore sa ekranom koji svetli, peva, treperi, nudi sledeći video, sledeću igricu, sledeći nivo i još samo “pet minuta” koja se, naravno, pretvore u četrdeset pet.
Tablet je, da se razumemo, sjajna stvar kada se koristi pametno. Može da bude koristan za učenje, kreativnost, crtanje, slušanje priča i razvoj digitalnih veština. Problem nastaje onda kada ne postane alat, već glavni zabavljač, glavni vaspitač i glavni “drug” deteta. A to se danas dešava mnogo češće nego što roditelji žele da priznaju. Tablet je tih, ne buni se, ne traži da mu se pere kosa i ne pita gde su mu čarape. Zato lako postane omiljeni član domaćinstva.
Iz ugla deteta, tablet je čudo. Iz ugla roditelja, često je predah. Iz mog ugla edukatora za bezbednost dece na internetu, tablet je ozbiljan izazov. Ne zato što je sam po sebi loš, već zato što veoma lako uvlači dete u svet sadržaja koji nije uvek primeren, nije uvek bezbedan i nije uvek bez posledica. Kada dete dugo boravi uz ekran, ono ne gubi samo vreme. Često gubi strpljenje, pažnju, interesovanje za “obične” stvari, a ponekad i sposobnost da izdrži dosadu, a upravo iz dosade često nastaju mašta, igra i razvoj.
I tu Disney, zapravo, pogađa pravo u metu. Tablet nije neprijatelj zato što je moderan. On je “neprijatelj” onda kada istisne igru koja razvija emocije, odnose, razgovor, pokret i maštu. Igračka traži da je dete oživi. Tablet uglavnom radi obrnuto — on toliko toga radi sam da dete postaje samo posmatrač, klizač prstom i sakupljač stimulacije. Igračka traži priču. Tablet često servira gotovu priču. Igračka traži kontakt. Tablet često nudi zamenu za kontakt.
Roditelji to najbolje vide u svakodnevici. Dete koje je nekada od dve figurice pravilo čitav univerzum, danas posle tri minuta kaže da mu je dosadno. Nekada je meda bio pacijent, dinosaurusi su išli u školu, a autići imali porodične probleme. Danas je mnogo toga zamenjeno brzim smenjivanjem sadržaja. I ne, to nije zato što su današnja deca “gora”. To je zato što su digitalne platforme napravljene tako da zadrže pažnju što duže i što jače.
Zato je važno da roditelji razumeju jednu stvar: borba nije protiv tehnologije, već protiv nekontrolisane i prekomerne upotrebe tehnologije. Dete ne treba vaspitavati da se plaši tableta, već da nauči da ga koristi sa merom, uz nadzor i uz jasna pravila. Jer dete koje rano nauči da mu je ekran uteha za svaku dosadu, svaku nervozu, svako čekanje i svako loše raspoloženje, kasnije mnogo teže razvija samokontrolu.
A kada govorimo o bezbednosti, tablet je mnogo više od “crtanja i crtaća”. On je ulaz u YouTube, igrice, četove, reklame, influensere, nepoznate ljude, neprimerene sadržaje, lažne autoritete i digitalne obrasce ponašanja koje dete često usvaja pre nego što uopšte ume da ih kritički sagleda. Dete ne vidi algoritam. Dete vidi samo da mu je zanimljivo. Zato je odgovornost odraslih ogromna.
Možda je upravo zato ova poruka iz Toy Story sveta važna i za stvarni život: nije problem što su se pojavile nove tehnologije. Problem je kada zbog njih nestanu razgovor, granice, zajednička igra i prisustvo roditelja. Jer dete neće zapamtiti tablet po modelu, memoriji ili rezoluciji. Zapamtiće kako se osećalo dok ga je koristilo i da li je uz njega bilo samo — ili vođeno.
Na kraju, možda tablet zaista jeste “novi neprijatelj” Diznija, ali ne zato što je zao, već zato što nas tera da se zapitamo nešto mnogo važnije: da li deci danas dajemo uređaje da im obogatimo detinjstvo ili da sebi olakšamo tišinu u kući? A odgovor na to pitanje, za razliku od crtanog filma, nije nimalo animiran. On je vrlo stvaran, vrlo roditeljski i vrlo ozbiljan.