KatarinaJonev.com

Kada su me na jednom okruglom stolu posvećenom digitalnom vršnjačkom nasilju pitali da li imam informaciju koliko godina ima najmlađi korisnik Facebooka koga poznajem odgovorila sam 4 godine. U trenutku sam videla šok u licima prisutnih pa sam nastavila sa objašnjenjem.

Moja školska drugarica ima kćerku kojoj je otvorila profil kada je imala 4 godine. Ona vodi profil, postavlja fotografije i prihvata prijatelje u kćerkino ime. Smatra da ima najlepšu devojčicu na svetu, verovatno budućeg top modela ili manekenku i želi da svet vidi koliko je lepa. Oblači je u različite haljinice, pravi loknice i diskretno stavlja šminku. Ona u tome ne vidi ništa loše, a čak i kada joj objasnim da nije dobro to što radi, navedem probleme koje njeno dete može da ima, od zloupotreba i krađe slika, do potencijalne fizičke opasnosti, pa čak i da će joj kćerka jednog dana veoma zameriti što je izložila javnosti njene privatne slike. Ne reaguje. Kaže to je normalno u nekim zemljama – da se deca na ovakav način pokazuju milionima putem društvenih mreža. Ko zna, kaže ona, možda će neki brend da je primeti i ponuditi joj da snimi reklamu. Ona nije jedina majka koja tako razmišlja.

Podeljena mišljenja

U Srbiji su i javnost i roditelji prilično podeljeni kada je reč o korišćenju kompjutera, mobilnih telefona, tableta dece uzrasta od 3 do 8 godina. Ali činjenica je da sve češće viđamo na javnim mestima decu sa mobilnim telefonima u rukama. Postao je trend među mlađim roditeljima naručito da deci stavljaju u ruke IT igračkice i time im zaokupe pažnju, pre nego da ih upućuju na tradicionalne igračke iz ‘’našeg vremena’’ kao što su lutke, Barbike, automobilčići, lego kocke. Deca u predškolskom uzrastu sama barataju pametnim telefonima. Znaju da odgledaju video na Youtube, da igraju igrice pa čak i da ih instaliraju, znaju da šalju sms poruke kao i poruke na Viberu. Ako koriste mamine i tatine telefone, možda čak malo čačkaju i po Facebooku po profilima roditelja.

Šta kažu istraživanja?

Nedavna istraživanja pokazuju sledeće:

”Svako četvrto dete (predškolskog uzrasta) poseduje mobilni telefon, a čak 70% dece uzrasta od 4 do 8 godina digitalne tehnologije koristi samostalno bez nadzora roditelja”.

Dete od 3,4, 5 godina bez nadzora roditelja?! Moje pitanje je: da li su ti roditelji svesni svoje nesvesnosti?!

”Skoro polovina ispitanih roditelja nikada ili skoro nikada ne ukazuje detetu kako da bezbedno koristi internet i ne objasnjava mu zasto su neki veb sajtovi neprimereni za njega’’ – kaže dalje istraživanje.

Ko treba da nauči svoje dete osnove bezbednost? RODITELJI!

Od malena učimo decu da gledaju levo pa desno kada prelaze ulicu, da stanu kada je crveno na semaforu, da ne pričaju sa nepoznatima na ulici, da ne uzimaju nikakve bonbonice i čokoladice od ljudi koje vide prvi put. Ako ne obraćamo pažnju šta dete radi na mobilnom telefonu, šta tačno gleda odnosno kakav sadržaj mu je na raspolaganju, pa onda me i nimalo ne čudi što deca znaju ko su novokomponovane pevačice, učesnice rijalitija, pesme kojima se veličaju kriminal i lagodan život, tuče i psovanje su na svakom koraku da dete može da pomisli da je to skroz ok.

”Deca uglavnom fotografišu i gledaju fotografije na Internetu, zatim gledaju Youtube, a tek potom edukativne sadržaje” – stoji u istraživanju.

Na edukativan sadržaj moramo da ih uputimo mi stariji. Mi treba da ih usmerimo šta je dobro, a šta je loše. Roditelji treba da budu uzori detetu i da pruže dobar primer.

Roditelji od malih nogu treba da puste decu u svet novih tehnologija, ali ne da sama koračaju, već da im pomognu da razvijaju zdrave sajber identitete. Postoje određene aplikacije  koje roditelji mogu da instaliraju na telefonima, tabletima, kompjuterima da bi ograničili vreme deci na Internetu ili da prate aktivnosti dece. Ne treba paranoično detetu zabranjivati aktivnosti na Internetu ili telefonu, daleko od toga! Pre ili kasnije dete će imati smart phone, internet, profil na različitim društvenim mrežama. Bolje je uvek te prve korake napraviti uz dete, zajedničkim ”snagama”.

Subota, 8 ujutru. Telefon vibrira već 10 minuta. Pogledam broj. Prijateljica i histerija u glasu: ‘’Tamara ima profil na Facebooku!’’,

‘’Znam, ti si joj otvorila pre 2 godine, u čemu je problem?’’, pitam pospano.

‘’Ovo joj je drugi profil za koji nisam znala! Dopisuje se sa nekim momcima ali nisam videla šta piše sve! Dođi i pričaj sa njom molim te!’’ reče ona i spusti mi slušalicu.

To je znak da je vreme za ustajanje i odlazak da vidim o čemu se radi. Ipak, moj posao je edukacija dece i roditelja o pravilnom korišćenju Interneta i društvenih mreža, a i radi se o prijateljicinoj kćerki.

Polubudna preračunavam koliko godina ima Tamara, setim se 12. Setim se i da je dobro dete, iz dobre kuće što bi se reklo, koje ide na časove klavira, engleskog jezika, školska takmičenja, da je do pre godinu dana šetala držeći mamu za ruku što je meni bilo preslatko. Kako dete za primer ima tajni profil!? Kako uopšte ima takve tajne pred majkom?! Ustajem, spremam se, kafu sipam u termos da usput popijem i izlazim iz kuće dok mi kroz glavu prolaze mnoge majke kojima sam držala predavanja, konsultacije i davala savete. Mnoge njihove priče bile su jako tmurne i strašne.

Ponavljam da čvrsto verujem da kvalitetna edukacija može da doprinese boljem razumevanju opasnosti koje vrebaju u sajber prostoru a kojima su naša deca izložena. Kada vas ili vaše dete neko maltretira porukama u inbox neprikladnog sadržaja, vređa po verskoj, političkoj, ideološkoj, rasnoj, i drugoj osnovi, uznemirava, postavlja lažne informacije o vama, pravi grupe na društvenim mrežama u kojima je cilj ismejavanje, ucenjuje vas, poziva na fizičko nasilje, znajte da ste žrtva i da je vaše dete žrtva.

Ali, šta je krenulo po zlu u Tamarinom slučaju?

Stigla sam kod drugarice, kafa broj 2 me je već čekala. A i Tamara. Sa njom sam i želela da razgovaram. Pitam je otkud joj ideja da napravi drugi profil? ‘’Mama ne razume ali ja neću da ona vidi šta ja pišem drugima! Zašto ona da čita sve?’’ Primećujem tinejdžerski bunt u njenom glasu. Mirnim tonom joj odgovaram: ‘’Mama ti je napravila profil jer se Facebook ne preporučuje mlađima od 13 godina. Zato ima tvoju lozinku. Nego, ko je taj dečko?’’. Čudno me pogledala: ‘’Koji?’’ ‘’Pa taj sa kojim se dopisuješ?’’, ‘’Ne znam na koga tačno misliš, dopisujem se sa nekoliko njih, ne poznajem ih sve’’.

Iz nekoliko rečenica odmah sam prepoznala, nažalost, učestao problem, a to je da deca i mlade osobe misle da su društvene mreže sigurno mesto i da je svaki sagovornik sa druge strane zaista osoba sa slike.

‘’Taki, koliko imaš tačno prijatelja na tom profilu?’’, ‘’Oko 1.500’’, reče ona opuštenim glasom  a ja se pitam otkud to odjednom. Na moje‘’zašto?’’ ni ne trepne: ‘’Pa sve moje drugarice imaju puno prijatelja i lajkova na slikama! Svi imamo puno prijatelja!’’

Pogrešni trendovi

Nažalost, sve popularniji trend jurenja lajkova ne praktikuju samo raznorazne pevačice kada plaćaju lajkove za svoje snimke i spotove. Određeni broj dece smatra da su društveno prihvatljiviji i popularniji ako imaju puno prijatelja ili pratioca na društvenim mrežama.

‘’Rekla mi je mama da je pročitala neke čudne poruke. O čemu se radi?’’

‘’Pa jedan momak mi je tražio da mu pošaljem svoje slike’’.

‘’Jel spada on uopšte u grupu onih momaka koje poznaješ lično?’’. Odmahuje glavom. ‘’A kakve je slike tražio?’’

‘’Rekao je da sam vrh građena i da  sam lepa’’.

‘’Nisi mi odgovorila kakve slike tačno traži.’’Da nosim donji veš’’.

Paljenje lampice u mojoj glavi po treći put od kada je sela prekoputa mene i već tiho se molim Bogu da mi odgovori negativno na pitanje da li je poslala slike.  ‘’Nisam još. A jel hoćeš da ti pokažem koju sam mislila da mu pošaljem? U novom kupaćem što sam kupila proletos’’.

Ne znam da li da se prekrstim i zahvalim Bogu, jer Tamara nije poslala slike ili da se prekrstim i zapitam koliko je bolesnika na društvenim mrežama.

Ona nije znala u šta se upušta kada je u pitanju komunikacija sa nepoznatim ljudima u sajber svetu, a sa mamom nije podelila da joj neko sa nekog profila traži slike. Ona ni ne zna da te slike mogu da završe kod pedofila ili da osvanu na nekom bolesnom sajtu. Uvek sam ponavljala i ponavljam da roditelj mora da uspostavi dobru komunikaciju sa detetom, mora da mu objasni šta je dozvoljeno a šta nije.

Sprečite posledice, uključite se!

Komuniciranje sa nepoznatim osobama na društvenim mrežama može voditi i do susreta sa tim nepoznatim osobama. Posledice takvih susreta mogu biti zaista kobne! Ponovila sam joj priču o devojčici od 11 godina kojoj je pisao muškarac od 60 godina koji se krio iza lažnog profila. Nakon što je tražio da se nađu u gradu, devojčica je sve prijavila mami a na mestu susreta muškarac se našao sa beogradskom policijom. Sličnih primera nažalost ima mnogo.

Zato je komunikacija dete – roditelj toliko bitna! Zamki na društvenim mrežama ima mnogo. Dešavaju se i nama odraslima, a kamoli deci. Nepažnja, brzopletost, nerazmišljanje, neke su od njih. Nisu krivi roditelji, a kamoli deca. Samo mi stariji moramo da budemo mudriji i usmerimo decu na pravilno korišćenje društvenih mreža.