KatarinaJonev.com

Sport bi za decu i mlade trebalo da bude prostor u kome uče o disciplini, timskom duhu, upornosti, poštovanju i zdravom načinu života. Treninzi, utakmice i takmičenja nisu važni samo zbog rezultata, već i zbog razvoja karaktera, samopouzdanja i osećaja pripadnosti. Međutim, u savremenom digitalnom dobu pritisak koji mladi sportisti osećaju na terenu sve češće se prenosi i na internet. Ono što se nekada završavalo posle treninga ili utakmice, danas može da se nastavi u Viber grupama, na Instagramu, TikToku, Snapchatu, WhatsApp-u ili drugim platformama koje deca svakodnevno koriste.

Digitalno nasilje predstavlja svaki oblik vređanja, ponižavanja, pretnji, ismevanja, isključivanja ili uznemiravanja koji se dešava putem interneta, društvenih mreža, aplikacija za dopisivanje i drugih digitalnih kanala. Kada govorimo o mladim sportistima, ovaj oblik nasilja može biti posebno bolan, jer često dolazi od vršnjaka, saigrača, protivničkog tima ili poznanika iz sportskog okruženja. Dete koje je izloženo digitalnom nasilju ne trpi pritisak samo u školi ili na treningu, već ga nosi sa sobom i kući, kroz telefon koji je stalno uz njega.

Mladi sportisti su često vidljiviji od svojih vršnjaka. Oni učestvuju na utakmicama, takmičenjima, turnirima, pojavljuju se na fotografijama i snimcima koje objavljuju klubovi, roditelji, treneri ili sami sportisti. Ta vidljivost može biti podsticajna i lepa, ali istovremeno može postati i razlog zbog kog dete postaje meta uvreda, komentara i podsmeha. Greška na utakmici, promašen gol, izgubljen meč, loš rezultat, suze posle poraza ili trenutak slabosti mogu biti zloupotrebljeni na internetu.

Deca i mladi ponekad vređaju sportiste zbog poraza, greške na terenu, fizičkog izgleda, kilaže, visine, snage, brzine, popularnosti, uspeha ili ljubomore. U nekim situacijama iza nasilja stoji potreba za dokazivanjem pred grupom, želja da se neko ponizi, izbaci iz društva ili predstavi kao manje vredan član tima. Nasilnici često koriste digitalni prostor jer misle da su iza ekrana hrabriji, nevidljiviji ili manje odgovorni za ono što napišu i podele.

Digitalno nasilje među decom može imati različite oblike. To mogu biti uvredljive poruke, ponižavajući komentari, ismevanje u grupnim četovima, širenje glasina i laži, deljenje privatnih poruka, objavljivanje fotografija ili snimaka bez dozvole, pravljenje mimova od nečije slike, izbacivanje iz grupa, namerno ignorisanje, lažni profili, predstavljanje u tuđe ime, pretnje, ucene, zastrašivanje, govor mržnje ili pritisak da dete uradi nešto što ne želi. Posebno su opasne situacije u kojima se snimaju nečiji neprijatni trenuci, a zatim se dele na društvenim mrežama uz podsmešljive komentare.

Na primer, mladi sportista može da promaši važan poen, a zatim da u grupi tima dobije poruke da je „kriv za poraz“ ili da „nije za taj sport“. Sportistkinja može da bude krišom snimljena dok plače posle utakmice, a da se taj snimak objavi na TikToku uz podsmevanje. Neko može da napravi mim od fotografije golmana koji je primio gol i da ga deli po grupama. Dete može biti izbačeno iz timskog četa jer se „ne uklapa“ ili zato što ga drugi smatraju slabijom karikom. U ozbiljnijim slučajevima, neko može napraviti lažni profil mladog sportiste i sa njega slati neprijatne poruke drugima, čime se ugrožava njegov ugled i odnosi sa vršnjacima.

Posledice digitalnog nasilja ne smeju se potcenjivati. Dete koje trpi uvrede, podsmeh ili ponižavanje može izgubiti samopouzdanje, motivaciju za trening, koncentraciju i veru u sebe. Može početi da izbegava treninge, da se povlači iz tima, da se plaši greške ili da odustane od sporta koji voli. Kod mladih sportista posebno je važno razumeti da njihovo samopouzdanje nije vezano samo za sportski rezultat, već i za osećaj prihvaćenosti u timu. Ako dete oseća da ga saigrači ponižavaju, ismevaju ili odbacuju, sport može prestati da bude izvor radosti i postati izvor stresa.

Zato digitalno nasilje ne smemo posmatrati kao „dečiju šalu“ ili nešto što će samo od sebe proći. Rečenice poput „ne obraćaj pažnju“, „to su samo deca“ ili „isključi telefon“ često ne pomažu detetu koje se oseća povređeno, posramljeno ili uplašeno. Odrasli moraju da razumeju da se digitalni prostor za decu ne odvaja lako od stvarnog života. Ono što se desi u grupi, na profilu ili u komentaru može imati veoma stvarne posledice po dete.

Treneri, roditelji i sportski klubovi imaju ključnu ulogu u sprečavanju digitalnog nasilja. Trener je za mlade sportiste često veoma važna figura autoriteta i podrške. Zato je važno da jasno postavi pravila ponašanja, ne samo na terenu, već i u digitalnim grupama koje koriste članovi tima. Viber, WhatsApp ili druge grupe ne smeju biti prostor za ponižavanje, ismevanje, vređanje ili isključivanje. Pravila sportskog ponašanja moraju važiti i online.

Roditelji, sa druge strane, treba da razgovaraju sa decom o tome šta im se dešava na internetu, ali bez osude, panike i pretnji. Mnoga deca ne prijavljuju nasilje jer se plaše da će im roditelji oduzeti telefon, zabraniti društvene mreže ili ih kriviti zbog situacije u kojoj su se našli. Zato je važno da dete zna da može da se obrati odrasloj osobi i da će dobiti pomoć, a ne kaznu.

Sportski klubovi takođe imaju odgovornost da grade kulturu poštovanja, podrške i odgovornosti. Klub treba jasno da poruči da nasilje, ponižavanje, ismevanje i deljenje tuđih fotografija ili snimaka bez dozvole nisu deo sportskog duha. Kao što se na terenu uči fer-plej, tako se i na internetu mora učiti digitalni fer-plej. Mladi sportisti treba da razumeju da pravi tim ne ponižava svog člana zbog greške, već ga podržava da bude bolji.

Važno je decu učiti i kako da reaguju ako dožive ili primete digitalno nasilje. Prvi korak je da ne odgovaraju na uvrede istom merom, jer to često dodatno pogoršava situaciju. Zatim je važno da sačuvaju dokaze: poruke, komentare, snimke, fotografije ili nazive profila. Nakon toga treba da se obrate osobi od poverenja — roditelju, treneru, nastavniku, pedagogu, psihologu ili drugom odraslom koji može da pomogne. Ćutanje ne štiti dete, već najčešće štiti nasilnika.

Poruka mladim sportistima mora biti jasna: greška u sportu nije razlog za ponižavanje. Svaki sportista greši, gubi, uči, pada i ponovo ustaje. To je deo sporta i deo odrastanja. Prava snaga ne pokazuje se samo rezultatom na semaforu, već i načinom na koji se ponašamo prema drugima — kada pobeđujemo, kada gubimo, kada smo ljuti, razočarani ili pod pritiskom.

Internet ne sme biti prostor u kome se mladi sportisti ponižavaju, isključuju ili povređuju. On može i treba da bude prostor podrške, motivacije, učenja i zdravog povezivanja. Da bi se to dogodilo, potrebna je zajednička odgovornost dece, roditelja, trenera, klubova i cele sportske zajednice. Jer sport nije samo takmičenje. Sport je i vaspitanje, karakter, poštovanje i sposobnost da budemo bolji ljudi — i na terenu i na internetu.