DA LI JE DECI MESTO NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

Facebook, Tviter, Instagram, Snapchat imaju pravilo korišćenja da korisnici imaju najmanje 13 godina pre nego što mogu da kreiraju profil. Međutim, ovo pravilo se često ignoriše pa je sve veći broj dece koje imaju profile na najpopularnijim društvenim mrežama. Nekima profile otvaraju roditelji, dok veliki broj dece samostalno otvara profile korišćenjem lažnih godina rođenja da bi zaobišli pravila.

Opasnosti na društvenim mrežama je mnogo. Komunikacija sa nepoznatim ljudima i različiti oblici sajber nasilja koje deca trpe – od maltretiranja porukama neprikladnog sadržaja, vređanja po verskoj, rasnoj, seksualnoj osnovi, uznemiravanje, postavljanje lažnih informacija, grupa na društvenim mrežama u kojima je cilj ismejavanje…sve su to problemi na koje se nailazi. Na velikom broju sajtova i na društvenim mrežama postavljaju se  nasilni i neprikladni sadržaji a svakako jedan od najtežih oblika ugrožavanja bezbednosti dece su pedofilija, zloupotreba u seksualne svrhe, mogućnost kidnapovanja i različitih ucena koje imaju posledice po fizičko i mentalno zdravlje napadnute dece. U porastu je i broj video igrica koje imaju krajnji cilj samopovređivanje dece i oduzimanje sopstvenog života.

I kada sagledamo sve pobrojane opasnosti po našu decu, normalno je da se zapitamo zašto da im uopšte dozvolimo da imaju profile na društvenim mrežama? Pitanje je na mestu, ali u realnosti broj profila koji otvaraju deca u nižim razredima osnovne škole je u porastu.

Slagali se mi ili ne, dopalo se to nama ili ne, ali naša deca rastu u novom IT dobu. Sajber svet i društvene mreže su realnost, naša svakodnevnica kojoj retko ko, pa čak i od nas odraslih, može da odoli, i ne treba kriviti decu i njihovu znatiželju da budu deo te tzv. virtuelne stvarnosti. Društvene mreže su za decu i mlade olakšan kanal međusobne komunikacije, kao i jedan vid socijalizacije. Čak i pojedini učitelji i nastavnici u osnovnim školama u Beogradu i Srbiji komuniciraju sa svojim učenicima i daju domaće zadatke recimo na grupnim četovima na Viber ili Facebook grupama. Dete koje u tom slučaju nema profil može se osetiti isključenim, izopštenim iz društva. I šta nam je činiti, logično se postavlja pitanje? U većini slučajeva ukoliko roditelj odbije da detetu dozvoli otvaranje profila, ono to učini krišom. Posledice brzopletosti, neznanja i neinformisanosti mogu biti kobne.

Ako već prihvatamo činjenicu da dete u ranim razredima osnovne škole (i ispod 13 godina) želi da ima ili već poseduje profil na nekoj od društvenih mreža, onda moramo da mu objasnimo i ‘’pravila igre’’. Roditelji treba da puste decu u svet novih tehnologija ali ne da sama koračaju, već da im pomognu da razvijaju zdrave sajber identitete. Postoje određene aplikacije  koje roditelji mogu da instaliraju na telefonima, tabletima, kompjuterima da bi ograničili vreme deci na Internetu ili da prate aktivnosti dece. Ne treba paranoično detu zabranjivati aktivnosti na Internetu ili telefonu. Pre ili kasnije dete će imati smart phone, Internet, profil na različitim društvenim mrežama. Bolje je uvek te prve korake napraviti uz dete, zajedničkim ”snagama”.

Roditelj mora da bude upućen u aktivnosti svoje dece u sobi, u parku, na školskom času i dvorištu, i da se uveri da je dobro, zar ne? Zašto to ne primeniti i za društvene mreže!? Za početak, svaki roditelj treba da svom detetu objasni da Internet nije bauk, već da ako se dobro i pravilno koristi može da donese veliki broj benefita  – razvijanje komunikacionih veština, učenje i usavršavanje stranih jezika, čitanje e-knjiga, razvoj IT pismenosti… Ali svaki roditelj mora da zna da ima veliki broj opasnosti koje vrebaju na Internetu a koje targetiraju upravo najmlađe. Najosnovnije pravilo na koje upućujem roditelje – proverite kako izgleda profil vaše dece. Izbrišite privatne informacije kao što su broj telefona, privatna mejl adresa, škola u koju dete ide, sportski objekat u kom trenira, kakve fotografije kači i naravno – ko su mu virtuelni prijatelji! Dete od recimo 10 godina ne treba da ima nekoliko stotina virtuelnih prijatelja i upravo je uloga roditelja da mu objasni potencijalne štetne posledice. Ako smo kao mali naučili da ne treba da pričamo sa nepoznatim ljudima na ulici – to isto pravilo moramo da naučimo decu da važi i u sajber prostoru – nema komunikacije sa nepoznatima.

Informisanost je nužna kada je u pitanju zaštita dece na Internetu kao i edukacija o ovoj problematici. ‘’Špijuniranje’’ i ‘’uhođenje’’ sopstvenog dete na Internetu, je lako! Mnogo je teže ali i efikasnije da se izgradi poverenje na relaciji roditelj – dete i to treba da bude cilj kada je sajber bezbednost mladih u pitanju, da dete oseti sigurnost da može da vam se obrati ne samo kada se nešto negativno desi već i pre.

 



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *